Branka Robertson

branka-robertson

Moje ime je Branka Robertson, direktor sam i nastavnik škole Robertson. 2016. je četvrt veka rada škole. Ponosna sam i srećna što je škola uspela ne samo da opstane tokom tog dugog i tegobnog vremena nego i da poraste i razvije se u prepoznatljivu, cenjenu i voljenu instituciju. Verujem da je za taj uspeh, pored mnogih drugih bitnih činilaca, važno i ono što sam napisala u prvoj rečenici – nikada nisam prestala da budem nastavnik u školi koju vodim.

Zahvaljujući toj činjenici umela sam da nađem sjajne nastavnike i da pružim priliku onim najambicioznijim i najsposobnijim među njima da postanu glavni nastavnici. Moja zamenica je to u fizičkom smislu postala još pre 22 godine kada je hrabro održavala plamen škole Robertson u svom stanu, dok sam ja sa porodicom živela u Engleskoj. Ponosna sam na sebe što sam prepoznala sve te prave ljude i nisam ih otpustila ni kada su me prevazišli i kada smo zamenili mesta, te ja počela da učim od njih.

Navešću još neke bitne sastojke u receptu naše škole. Dinamika materijala i đaka – to znači da su svi materijali i ideje zajednički. Šta god novo i dobro neko smisli to ne ostaje njegov lični patent, odmah ga svi preuzimamo i koristimo. Svi nastavnici rade sa svom decom u školi, a neki nastavnici rade u dve škole. Ta stalna cirkulacija zahteva stalnu i jasnu komunikaciju među nastavnicima, što sve nije lako, ali stvara jedinstven kvalitet. Zatim, sloboda koju svi u školi imamo da stalno isprobavamo nešto novo na časovima, i zajedničko očekivanje da stalno stremimo ka boljem. O tome šta je bolje prosuđujemo na osnovu toga šta daje dobre rezultate. Pre deset godina kada sam uvela subotnje radionice, tada samo umetničke (arts and crafts), nadala sam se da je to dobra ideja. Sada u to nikoga ne treba ubeđivati. Umetničke radionice, kuvanje, naučni eksperimenti, filmske večeri, pozorišne predstave, rasprodaje starih igračaka sve to ima svoje mesto u našoj školi, a napravićemo mesta i za nove aktivnosti kada utvrdimo da su dobre. I još nešto, veoma bitno: stalno osluškivanje svake grupe, svakog pojedinačnog đaka, jer ne postoji ništa što je uniformno dobro i uspešno kod svih. Kao nastavnik, razočaram se kad nešto na šta su u jednoj grupi reagovali sa oduševljenjem, drugu grupu đaka ostavlja ravnodušne. To je trenutak kada nastavnik pokazuje svoju umešnost i zrelost: umeće time što uvek ima plan B, zrelost time što se ne oseća uvređenim. Nužni deo u slobodi isprobavanja, jeste i sloboda, pa čak i obaveza, da se odustane od nečega, ako to ne nailazi na dobar prijem kod đaka.

U privatnom životu sam majka trojice sinova. Budući da su dvojica starijih odrastali kada sam provodila neumereno mnogo vremena na poslu, zahvalna sam životu što su uspeli da nađu svoje dobre puteve u svet odraslih. Jedan od njih je nastavnik u školi Robertson i, na moju veliku radost, polako osvaja poštovanje i simpatije kako đaka, tako i svojih koleginica.